“КЛУПКО И КЛУПЧИЋИ” – награђена представа у покушају

 

Рад са децом јесте инспиративан, оплемењујући, али и рударски тежак. Кад се два просветна радника, који имају преко 60 година радног стажа, родитељи, ученици и једна учитељица-родитељица зброје, резултат мора бити велики. И овога пута је то тако и било. Прво место за представу „Клупко и клупчићи” која је покушај представе на основу адаптације књиге чувене Еле Пероци „Звончићи звоне”. Како покушај? Лепо, десио нам се 16. март 2020. Давно нам се десио 24. март. Шта је то с мартовима? Љути су још увек што нису први у низу месеци у години. Или је нешто друго у питању... елем, да се вратимо на покушај. Како прво место кад је представа у настајању?!

Крећемо од почетка. ЛУТВИД је манифестација коју су осмислили креативци у Бијељини и расписали су 4. пут конкурс. Учитељица Снежана Радаковић и наставница Миланка Станкић су онако комшијски преко плота и у пролазу добациле једна другој: „Хоћемо ли? ” (комшијски јер им се учионице налазе једна преко пута друге, прим. аутора). И то би довољно. Миланка седе да пише и показа Снежи. Рече: „Ау! То су 23 лика? Знаш ли колико је то лутака. Од чега, како??? ” Миланка се не узруја, са Снежом је увек тако. Миланка у облацима, Снежа на земљи, Миланка у трећој димензији, Снежа пребројава дугмиће... И посла Миланка текст. Добише одговор:

„Изузетна драматизација, поетски готово до апсолутнe вриједности човјека на тако диван начин осмишљена! За све консултције око реализације овог луткарски изузетно захтјевног задатка, јер Вас очекује снимање репрезентативне сцене, за посљедњи круг до Финала, стојимо на располагању!

Лутвид менторски тим.”

Закључићете да су стигли у финале. Не би, да није било пешкира. Пешкира!?! Да, да, драги читаоци, пешкири су спасили Рим, пардон представу, тј. покушај представе. Овако је то било: дошла мама-родитељка Иванка и каже да је негде видела да се могу лутке правити од старих пешкира. Дођоше ученици, доносе пешкире; дођоше родитељи, доносе пешкире; Снежа и Миланка доносе пешкире (сигурни смо да им је остао бар један у кући, прим. аутора) и рађају се ликови. И мала учитељица. Она је настала од оног пешкира за руке, више није било оних великих за туширање. И није им то доста, цртају, илуструју, направили и лутку Суботице, звали бивше ђаке. То је дивна страна ове наше професорске стварности.

-Миљана*, љуби те наставница, `ајде ми креирај хаљину за лутку.

-Ана**, љуби те Разредна***, треба ми музика, шаљем Ти вечерас текст.

Одељења тадашњег 4.а илуструје целу књигу Еле Пероци, одељење тадашњег 5.б чита књигу, подстакли их ови млађи. Рађа се музика, филмић, сценарио... костимографија, сценографија, само представе не би. Због оног 16. марта, горепоменутог.

-Како прво место, а нема представе? – с правом се питате.

-Лепо, ми смо дигитално писмени, послали смо оно што смо направили и илустровали и добили смо прву награду за илустрацију. Били смо најмлађи, а победили смо – надјачавамо вас својим звонким гласовима, драги читаоци ових редака.

Остаје тужна чињеница да нам се једна Анђела одселила, један Нешо се разболео баш тад кад је требало да снимамо финалне сцене.

 Велика снага заједништва нас није издала, али смо на крају осетили да треба направити паузу. Све чека да прође март 2021. и онда да наше лутке од пешкира почињу  да живе животом представе.

*Миљана Матијашевић, сада студенткиња, бивши ђак

**Ана Шаравања (Плећаш), сада васпитачица у Београду, бивши ђак

***Разредна је постало лично име кад имате тако дивну генерацију људи (прим. аутора)

Поздрав радосни до сусретања

Миланка Станкић

(Visited 11 times, 1 visits today)